The City That Never Sleeps
->.






13.10.2017.

Brate, necu vise da pricam sa ljudima o tebi, oni ne znaju ko si i ispasce da te olajavam, neka misle da si dobar, jer onaj ko ti nije blizu nikad nece otkriti sta se krije iza maske. Vise nisi bitan, ne postojis, ne zelim da razgovaram vise ni sa kim o tebi, oni koji te poznaju, neka zadrze sve sto misle o meni i tebi za sebe, meni je mnogo tesko da slusam price i da mi prenose sta se s tobom desava, kad te ne znaju kao ja i ne znaju sta si radio, za sta si sposoban i uopste ko si, a ja ne zelim da budem ta koja ce to da im prica. Sa druge strane tesko mi je da cutim kad cujem neke stvari koje nemaju veze sa realnosu.
Samo ne zelim vise da te spominjem ni sa kim. Dovoljno mi je da ja znam istinu, a ti mozes do kraja zivota pred drugima da glumis dobrog coveka i zrtvu, samo dalje od mene. Znam ko sam, znam ko si i znam sta je bilo, znam sta zelim za sebe u buducnosti, ne zelim da se uznemiravam informacijama o tebi.

12.10.2017.

Jebi ga.

Sad sam potpuno sama. To mi je najveci strah (pored odbacivanja i napustanja). Uspela sam da oteram ljude od sebe, neke koje i nisam trebala, ali ovo sve je jace od mene, bar trenutno ima potpunu kontrolu nada mnom i ne mogu. Moram da prihvatim situaciju, da vidimo kakav je zivot kad ostanes potpuno sam. Hocu da naucim da budem sama i da mi ne smeta, izgleda da je ovo prilika.

09.10.2017.

Dokle je granica tolerancije?
Koliko i sta treba toleristai kad nam neko znaci?

Sta znaci prihvatiti nekog kakav jeste? Trpeti nesto sto nam smeta i mozda povredjuje, jer je osoba "takva"?

 Sta je po vama u redu od ovoga?

06.10.2017.

Nadrealno

Ne spavam svaku drugu noc. I imam svaki put kosmar, samo sto vise ne sanjam lose, nego dobro, ali svejedno je kosmar, jer znam da je sve dobro bila laz, nikad nije postojalo. Postojalo je s moje strane, jer sam dozivljavala sve i imala odredjena osecanja, a sa druge strane je bila osoba koja nije sposobna za osecanja. Moj mozak jos uvek ne moze da pojmi kako je to moguce, verovatno zato sto svi polazimo od sebe i od onoga sto je ljudski. Nisam ni znala da to postoji i da se nisam susrela licem u lice, nikad ne bih upoznala zlo na delu. Coveka-robota. Coveka koji bukvalno zivi od patnje drugih ljudi. Coveka koji ne moze da prezivi bez nekog ko mu je zrtva. Coveka sa milijardu lica, ciji je zivot u potpunosti gluma. Nekog kome je sve takmicenje, borba za moc, ko ne poznaje "pozitivna" osecanja. Ko nikad nije i nikad nece upoznati ljubav, bliskost, saosecanje, iskrenost.
Moram da priznam da me porazava cinjenica da jos uvek ne mogu da prihvatim da sam bila meta takve osobe i da sam ostajala u tom odnosu, da nisam napustila na vreme, stidim se sebe i svoje lose procene, stidim se sto sam dozvoljavala da se ta osoba hrani tako sto me povredjuje, ponizava, laze, kontrolise, manipulise. Sto svaki put vidim koliko sam ostecena zbog svega, a ta osoba misli samo na sebe i sad okolo radi drugima ono sto je meni, jer drugacije ne zna i nikad nece umeti da zivi. Mrzim sebe sto sam pala na to, zbog svoje ljubavi prema izmisljenoj slici te osobe i naseg odnosa. Jos koliko vremena ce mi trebati da ostavim sve to iza sebe, zelim samo da mi sve bude nebitno i da budem ravnodusna, da me vise ne pogadja nepravda i to sto se provlaci ceo zivot neostecen, a cini toliko zlo drugima. Zelim da me nije vise briga ni za sta i da vise nikad ne posumnjam u istinu koja se dokazala milion puta. Zelim da osetim da je to realno, koliko god moj mozak ne umeo da pojmi.
Zelim da se vise ne secam, jer me i dalje toliko boli.

05.10.2017.

Osecam se vrlo usamljeno, jer sam zapravo navikla da uvek imam nekog sa kim delim sve i sa kim se osecam blisko.
Sad se osecam skroz sama sa sobom, iako realno imam koga da pozovem, da razgovaram, poverim se... Osecam se nekako zarobljeno u sebi. Ne umem i ne mogu da iskazem ono sto osecam.
Jos me bole uspomene koje su bile laz, iluzija, moj mozak jos ne moze da ukapira da neko moze sve da glumi, samo da bi iskoristio nekog i to samo jer mu se moze. Mozda ja ne pripadam ovom vremenu zato sto ne umem da zivim laz, ne umem da budem u necemu ako nije pravo, bilo prijateljstvo ili veza.
Sad zudim za ljubavlju, ali vise nisam sigurna da je moguce da imam nesto pravo.

30.09.2017.

Zahvalna sam sto mi je zdravlje ok i konacno mogu da se opustim oko nekih stvari, ostalo mi je samo jos malo da sredim sve.
Zahvalna sam i sto je opet sve ok u odnosu sa njom, jer ipak mislim da nije vredno da se to zavrsi. Kakva god ona bila, ja je volim i ona jeste meni pravi prijatelj, kao sto cu se ja i ja truditi da budem njoj, sa svim svojim manama.
Zahvalna sam na lekcijama koje sam naucila u onom procesu dok smo bile razdvojene. Meni je stvarno tesko da idem protiv nekih stvari koje radim ceo zivot i da menjam neka uverenja i osecanja koja postoje u meni toliko dugo, ali vredno je i korak po korak.
Zivot i sva iskustva su ucenje i lekcije, sve greske nas oblikuju u ono sto postajemo i u svakom momentu se menjamo pomalo, to je neminovno. Najteze mi pada da prihvatim sve sto nije, a zelim da jeste i sve svoje mane. Da ih osvestim, priznam, prihvatim, a onda polako menjam. Najteze mi pada da oprostim sebi svoje greske, ali to je zivot i ja sam ljudsko bice i pravicu ih dok sam ziva, jer jedino tako covek moze da napreduje i bude bolja verzija sebe...

28.09.2017.

Svi radimo najbolje sto umemo i znamo.
Zahvalna sam sto je na kraju sve ispalo dobro.
Mnogo je tesko, ali ja cu da se trudim da promenim ono sto je do mene, da bi ovaj odnos uspeo, jer nema razloga da dugogodisnje prijateljstvo pukne bez nekog ozbiljnog povoda.

Najteze je izboriti se sa sobom i poraziti sopstvene slabosti.
Naucila sam da to sto toliko zelim i nije bas realno i moguce, pogotovo ne odjednom.
Moracu bolje da naucim da razumem i oprastam sebi i da ove nesavrsenosti i slabosti ne znace da sam losa osoba, vec da sam covek.U svakom slucaju, nista nije toliko strasno i katastrofalno kao sto izgleda u glavi. :)

18.09.2017.

Oni klisei koje stalno slusamo...u njima zapravo ima najvise istine.
Jezila sam se ranije kad cujem neku recenicu koju svi ponavljaju onako, ali zapravo, to su najjednostavnija objasnjenja za najvece istine.

18.09.2017.

Nemam namere da budem depresivna ceo zivot i da dozvolim sebi da ostanem na ovome na cemu sam sad. Ja radim na svemu, ali stvari se sporo pokrecu i zbog svog temperamenta, mene to sve odmah obeshrabri i lakse mi je da verujem starim uverenjima i pustim se da opet utonem u dobro poznate besmislice u koje sam verovala ranije.
Ako gledamo realno, ja nisam nikakva jadnica i zrtva koja je nesposobna za bilo sto i koja ne moze da se izbori za sebe i ono sto smatra da je vredno. Samo imam pogresnu sliku o sebi i to me tera da se osecam i reagujem na svoju stetu, pa da se posle kritikujem i osudjujem jer se definisem kao "takva i takva".
Ne odustajem, koliko god trebalo, sta god.
Mogu da pustim da osecanja prodju kroz mene i da imam u nekom trenutku neke misli, sto je prirodno, ali ne moram da se hvatam za to kao da je istina i da sebe odmah etiketiram kao nekakvu, pa da nastavljam da se ponasam tako.
Koliko god sada bila destabilizovana, koliko god mi bilo tesko, koliko god mi se zelje ne poklapale sa realnoscu, biram da idem dalje i ne odustajem od svojih ciljeva i onoga za sta verujem da je ispravno.
Mogu da dozvolim sebi da nekad budem slaba, da potrazim pomoc, da se oslonim na nekog u odredjenoj meri, na neku blisku osobu, da placem i to ne znaci da sam pacenica koja je nesposobna za sve, taj trenutak slabosti nekad moze da bude koristan, jer na taj nacin skines deo tereta i olaksas sebi bar privremeno, pa posle imas vise energije.
Ne moram sve sama. Ne moram uvek da budem jaka. Samo treba znati kome se otvarati, a kome ne i od koga traziti pomoc, kome se poveriti i u kojoj meri. Treba postaviti zdrave granice. Poucena uzasnim iskustvom, sad imam problem sa otvaranjem i oslanjanjem i  u najmanjoj meri i to na osobu kojoj verujem i koja je pola mog zivota tu za mene. To je besmisleno.

16.09.2017.

I am not a fool anymore

Nije bitno sta ti mislis, radis i kako se ponasas. Nije bitno sta mislis o meni i nije bitno sta pokusavas ili ne pokusavas.
Ne postojis za mene i kraj.
Koliko god me drzale traume, necu vise sebi dozvoljavati da se brinem oko toga sta mislis o meni i kako ti izgledam, da li se sladis itd.

Samo ja znam ko sam i sta nosim u sebi, samo ja znam sta sam zapravo, sve ostalo nije bitno, nije vredno opterecivati se, besmisleno je.

Nemam nameru vise da se ponizavam na bilo koji nacin, sad cu da grizem za sebe, ali onako dostojanstveno i sa stavom.
Ako me postujes, postujem te. Ako me diras, uzvracam istom merom.
Vredi biti dobar prema sebi i ljudima koje volis i koji te vole, kao i onima koji tebe postuju. Sve ostalo ne vredi, samo pravis budalu od sebe i dozvoljavas da te neko gazi.
Zapravo, ne vredi nista sto cini da se osecas lose. Kraj.


Stariji postovi